Pozdrav svima! Tvoj post mi je odmah zapao za oko jer sam, da budem iskren, zaglavio negdje između "stabilnosti" i "novog početka" u ovih mojih tridesetih. Imao sam dugogodišnju vezu, skoro deset godina, koja se na kraju raspala. Zvuči kao kliše, znam, ali jednostavno smo odrasli u različitim pravcima. U početku sam bio slomljen, mislio sam da će mi se život srušiti. Sada, gledajući unatrag, shvaćam da je to bio ipak period rasta, iako bolan. Naučio sam puno o sebi, o svojim potrebama, a i o tome koliko je važno biti iskren prema sebi, i to ne samo u vezi, nego i u životu općenito. Sada se, eto, nalazim na raskrižju – želim li tu stabilnost, ali ne po svaku cijenu, ili je možda vrijeme za nešto potpuno novo, nešto što će me možda izbaciti iz zone komfora, ali i donijeti uzbuđenje i rast? Malo sam zaglavljen u tom razmišljanju.

Što se tiče iskustva, možda je zanimljivo da sam tijekom te desetogodišnje veze gotovo u potpunosti stavio na čekanje sve svoje hobije i interese. Sada kad sam slobodan, shvaćam da je to bila velika greška. Počeo sam opet svirati gitaru, upisao sam tečaj keramike (da, zvuči čudno, ali mi je super!), i opet se družim s prijateljima češće nego ikad prije. Ovo mi pomaže da se bolje upoznajem i da shvatim što stvarno želim od života, i u vezi i izvan nje. Zato mi je i ova tema toliko zanimljiva - pitam se da li će mi se taj novi ja koji se sada rađa više svidjeti u stabilnoj vezi, ili u novom, uzbudljivom početku? Možda postoji i neka zlatna sredina?

Zanimaju me vaša iskustva. Jeste li vi prošli kroz nešto slično? Kako ste se nosili s tim osjećajem nesigurnosti i odluke? Imate li možda neki savjet za mene? Posebno me zanimaju oni koji su se odlučili za novi početak nakon dugogodišnje veze - kako je to izgledalo u praksi? Da li je bilo lakše nego što ste očekivali, ili teže? I još nešto – vidim da forum nudi besplatnu konsultaciju s psihologom. Je li netko od vas iskoristio tu ponudu? Vrijedi li truda? Možda bi to bilo korisno i meni.

I za kraj, jedna mala šala na temu: Moja strategija za pronalazak nove ljubavi trenutno se svodi na to da svaki dan nosim čistu majicu i pokušam izbjegavati razgovore o bivšim vezama dulje od 3 minute. Dobro ide... bar za sad! 😉 Radujem se vašim odgovorima i razmjeni iskustava!

Pozdrav svima! Vidim da je tema "Ljubav u tridesetima" pokrenula lavinu komentara, i ja se pridružujem s vlastitim iskustvom koje je, blago rečeno, šareno. Ušao sam u tridesete s osjećajem da sam konačno "složio" stvari – odličan posao, lijep stan, čak i pas kojeg obožavam. Ali onda shvatiš da ti fali nešto što ni pas, ni karijera, ni uređen stan ne mogu nadomjestiti – prava, duboka veza. Moja prethodna veza, od sedam godina, završila je prilično ružno, ostavila je ožiljke, i potrebno mi je bilo dosta vremena da se oporavim i shvatim da zapravo nisam spreman za novu vezu. Bio sam previše okupiran "popravljanjem" sebe. Sad, nakon nekoliko godina samovanja i pokušaja upoznavanja žena putem aplikacija (od kojih većina završi kao "jedno pivo i laku noć" ili još gore – s previše dramskih scena), pitam se: jesam li previše fokusiran na stabilnost, na to da ne napravim istu grešku, ili bih trebao prihvatiti rizik novog početka, ma koliko to bilo strašno?

Mislim da se mnogi od nas u tridesetima suočavaju s tim dilemom. S jedne strane, želiš nekoga s kim možeš graditi budućnost, s kim ćeš dijeliti život, pa i potencijalno djecu. S druge strane, strah od ponavljanja prošlih grešaka, od razočaranja i slomljenog srca, je toliko jak da te paralizira. Jedan moj prijatelj, koji je u sličnoj situaciji, kaže da je "ljeto provedeno sam, uz pivo i Netflix, bolje od ljeta provedenog s pogrešnom osobom". Možda ima i istine u tome, ali dugorocno? Meni se čini da je to recept za usamljenost. Zato bih volio čuti vaša iskustva, posebno one koji su pronašli ljubav u tridesetima nakon duže pauze. Kako ste se suočili sa strahom od novog početka? Jesu li vam pomogli prijatelji, terapeut, ili nešto drugo?

Možda je ovo i malo off-topic, ali s obzirom na to da sam čitao da forum nudi besplatne sesije s bračnim savjetnikom, zvuči mi kao odlična ideja, pogotovo ako se borite s tim strahovima kao i ja. Možda bi to moglo pomoći u izgradnji samopouzdanja prije nego što se bacimo u novu avanturu. Što vi mislite? Da li je traženje pomoći znak slabosti ili mudrosti? I, naravno, kako ste vi pronalazili ljude u tridesetima – aplikacije za upoznavanje, kroz prijatelje, ili neki treći način? Svakako sam znatiželjan da čujem vaše priče i savjete!

Pozdrav svima! Vidim da je tema "Ljubav u tridesetima" pokrenula dosta diskusije i to me baš raduje. Morao sam se uključiti jer, kako sam i napisao, imam... *ahem*... bogato iskustvo u ovoj oblasti. U tridesetima sam se našao na prekretnici, onoj gde sam se pitao: je li ova stabilnost, koju sam pomislio da imam, zapravo rutina u kojoj se gušim, ili treba da se bacim u nešto sasvim novo, riskantno i nepredvidivo? Bivša i ja smo bili zajedno skoro deset godina, čitava jedna decenija udobnosti, zajedničkih prijatelja, navika i, da budem iskren, pomalo i dosade. Raspad te veze je bio bolan, ali na kraju i oslobađajući. Shvatio sam da sam se prilagodio, a ne živeo. Da li neko ima slična iskustva? Koliko je teško prepoznati kada je vreme da se krene dalje, a kada se samo treba malo "zagrejati"?

Moj pokušaj novog početka je bio... zanimljiv. Aplikacije za upoznavanje su mi bile poprilično komične. Sva ta perfekcionistička selfija, filtrirani životi i "tražim nešto ozbiljno" profile koji su očito lagali. Imao sam nekoliko kratkih, intenzivnih veza koje su bile kao vatromet – sjajne, ali kratkotrajne. Naučio sam mnogo o sebi kroz te veze, šta mi je važno, a šta ne, i što je najvažnije, naučio sam da sam mnogo bolji u pričanju viceva nego što sam mislio. (Imam jednu anegdotu o prvom dejtu sa ženom koja je bila opsesivno zaljubljena u bonsai drveće... možda za neku drugu priliku!) Sad se pitam, da li je neko pronašao sreću u traženju "nekog novog", ili se ipak vratio nekom više "stabilnom" putu?

Zapravo, ovo pitanje stabilnosti vs. novog početka je kompleksno. Mislim da je ključ u balansu. Stabilnost ne znači stagnacija. Može značiti da ste pronašli nekoga sa kim možete rasti i razvijati se, a ne samo nekoga ko vam pruža sigurnost u kojoj se gubite. S druge strane, avantura i novi počeci su odlični za rast i samospoznaju, ali bez jasnog plana mogu završiti u haosu. Zato me zanima vaše mišljenje: kako naći taj balans? I, da ne zaboravim, za sve vas koji se bore sa samopouzdanjem u traženju partnera u ovim godinama, forum organizuje ekskluzivni webinar sa psihologom na temu "Ljubav u tridesetima: Oslobađanje od strahova i pronalazak prave ljubavi"! Prijavite se preko linka u mom potpisu!